piše: Dragan Bursać
Kada je Merima Njegomir 2001. godine otpevala Zaharovu pesmu ,,Ivanova korita“ nije mogla znati da će je 10. jula ove godine zajedno u Beogradu otpevati i Milatović, Vučić i Dačić. U njihovoj izvedbi ta, gotovo malo vredna kafanska pesma, daleko gore zvuči od Merimine verzije koja je iz nje izvukla maksimum. Ta pesma je, u muzičkom smislu, dosadni muzički kliše.
Šteta što je ona posvećena pod-cetinjskoj atomskoj vodi koja otima posao Svetoj Petki jer širi plodnosti i krevetske želje u ženama i muškarcima. Kada bi to tako zaista bilo, red obudavelih muškaraca i žena na koritima bi bio od Cetinja do Budve, a ta voda bi bila svetski posao Crne Gore .
Ovako, od te vode je samo Merima zaradila. Kažu da je to bio pristojan honorar. A trojica političara pevača su zaradila jedino – podsmeh.
JOŠ NE SVIĆE RANA ZORA
Nije lepo da nijedan od trojice državnika nije izvadio ni dinar-euro da u meh harmonike smesti bakšiš. A ni okolne dame se nisu mašile za torbice. To se moralo učiniti jer ih je Vučić izveo na privatnu, a ne na državnu večeru, gde se naručene pesme plaćaju. Cicije, državne.
Podgorički protokol je morao skrenuti Milatoviću pažnju da privatni ručkovi i večere u Beogradu ne mogu zameniti svečano uvažavanje Crne Gore na državnim diplomatskim obedima sa biranim uzvanicima sa obe strane. Milatović je time bio potcenjen.
Nemojmo se zavaravati, u Beogradu Crnogorac iz patriotizma valja odmah da naruči pesmu ,,Još ne sviće rana zora“. Njom bi pokazao da su odnosi između Podgorice i Beograda daleko od svetlosti dana. A tu pesmu Merima Njegomir peva bolje od ikoga među nama, bolje za klasu od ijednog pevača iz Crne Gore i Srbije – čujte je, biće vam drago. Tu je ona nenadmašna.
Eh, da se Milatović toga samo setio, da odmeri svoj muzički ukus sa domaćinima i da beogradskim političkim pojcima pokaže šta misli o njihovoj politici prema narodu Crne Gore. I kamo sreće da je velikodušno izvadio stvarni novac umesto sačuvane kripto valute da nagradi umetnike – bio bi dostojan gospodskih manira Crnogoraca.
Ovako, ostadoše muzičari probušenih džepova.
RASPRAVA O UGNJETAVANJU
Predsednik Srbije je optužio Crnu Goru da ugnjetava Srbe. To je drskost Beograda, zbog koje je Milatović morao odmah ustati na noge i suprotstaviti mu se. Makar i iz aviona na povratku u Podgoricu. On to do danas nije učinio, niti je na to odgovorilo Ministarstvo spoljnih poslova Crne Gore, bilo internom notom, bilo javnim istupom ministra.
Predsednik Srbije je izneo tvrdnju da je u crnogorskoj državnoj administraciji zaposleno ne više od osam odsto Srba uprkos tome što ih je u sastavu stanovništva 28,73 odsto. Taj podatak je izmislio, jer ne postoji potvrđeni službeni, državni statistički broj o nacionalnoj strukturi zaposlenosti u Crnoj Gori. U Crnoj Gori se niko pri zapošljavanju u državnoj službi ne izjašnjava o svom etničkom uverenju. To nije zakonski uslov zapošljavanja u Crnoj Gori.
Predsednik Srbije je nastupio sa čistom provokacijom, sa tvrdnjom o namernoj državnoj segregaciji Podgorice dva naroda u Crnoj Gori, kako bi ,,ugnjetenom“ narodu dao pravo na otcepljenje ili na pobunu protiv Podgorice. Vučić je nastupio sa stanovišta Velike Srbije, a ne i brige za Crnu Goru.
NACIONALNO ZAPOŠLJAVANJE JE IZUZETAK
Negde kod nas, ipak, ima nacionalnog zapošljavanja.
Recimo, mi u Vojvodini, ne samo tradicionalno, već i zbog pisanih obaveza, vodimo računa da u državnim telima, osobito po opštinama i mešanim područjima, čuvamo strukturom nacionalnog zapošljavanja međunacionalno poštovanje. No, to je naš izuzetak i on nije nužan – ali je kod nas koristan.
Međutim, u mnogim državama građanskog uređenja poput Francuske, Engleske, Amerike i drugih, to nije tako. U tim zemljama nema nacionalnog izjašnjavanja na popisu. U Engleskoj je čak zakonom kažnjivo da građanin upiše u popisni formular svoj nacionalni stav. Ali zbog toga ne stradava perspektiva razvoja ovih zemalja. Sa njihovog stanovišta to bi bila negacija, ne samo prava svih građana na neometanu profesionalnu konkurenciju, već bi bilo i nepristojno upadanje države u intimna opredeljenja ljudi, pri čemu onda državi ništa ne bi stajalo na putu da ispituje podanike i o njihovim političkim ukusima, seksualnim sklonostima i drugim naklonostima.
Dakako, postoje kod njih regionalne nacionalne kao i i kulturne autonomije, ali ni u jednoj zemlji njima nije dozvoljeno da napadnu opšte jedinstvo u državi ukoliko uživaju zahtevanu autonomiju. A ako se pobune, a narod ima pravo na pobunu protiv odmetnute vlade, tek onda može i da se odvoje u svoju državu. To mogu tek onda kada državni centar napadne jedinstvo delova.
A verovali mi ili ne, taj pristup nije evropski već turski, iz doba njenog imperijalnog uspona, kada je profesija u Carigradu odlučivala o zapošljavanju u carskoj administraciji a ne i nacionalnost. Vera je odlučivala, ali ne na štetu sposobnosti.
Da nije tako, albanski Ćuprilići i srpski veziri od Sokolovića nadalje, nikada ne bi vodili ovu zemlju. A albanski sultani do kralja Faruka Prvog ne bi vodili ni Egipat, sve do Nasera iz 1952-1954. godine.
ŠTO VUČIĆ NIJE KAZAO
Vučić nije na konferenciji za štampu kazao kako je moguće da je Crnogoraca u Srbiji 1981. godine po popisu stanovništva bilo 147 hiljada dok ih je u 2022. godini bilo svega 20 hiljada – sedam puta manje. On nije kazao da je ta nacionalna tragedija izazvana zbog političkog pritiska Beograda da se Crnogorci odreknu svog narodnog bića u korist unosnog ,,srpstva“. I vojvođanski Makedonci su u eri Miloševića iz 90-ih prošlog veka u talasu uklanjali iz svojih prezimena sufiks ,,ski“ i zamenjivali ga sa ,,ić“.
A svakako da bi bilo bar malo bolje za Crnogorce da se Podgorica više unela u zaštitu dijaspore u Srbiji. A neki Crnogorci su i dobrovoljno trans-mutirali u Srbe radi uspeha u poslu pri zapošljavanju u državnoj administraciji i preduzećima. I mnogi su se bojali sve do danas da kažu da se samo radi opstanka u Srbiji izjašnjavaju kao Srbi, dok kod kuće zbog toga plaču i proklinju svoju dvoličnost.
A od Momira Bulatovića 90-ih godina prošlog veka na ovamo, Crna Gora se i preko iredentista otvoreno odriče svog naroda i pomaže Beogradu da ga satre na svojoj teritoriji .
ŠTO MILATOVIĆ NIJE UČINIO
Milatović je morao da spreči Vučića da se proglasi za zaštitnika Srba u Crnoj Gori. Srbija nije matična država crnogorskih Srba, već je to njihova Podgorica. Crna Gora je njihova ,,Srbija“ – i mi tu nemamo ništa više da dodamo.
Zar je moguće da posle pokojnog Novaka Kilibarde nema u Crnoj Gori Srbina koji će to da kaže? Da kaže: ,,Ja sam crnogorski Srbin, živela Crna Gora, ljubim njenu zastavu!?“. Kako to da podgorički protokol nije zamolio Beograd da Milatovića na aerodromu dočekaju preostali Crnogorci u svojoj narodnoj nošnji – ili smo mi propustili da to vidimo?
Onog trenutka kada se Šumadija u Garašaninovom ,,Načertaniju“ samopozvano predstavila 1844. godine kao zaštitnik svih Srba sveta, onda je Beograd postao i bezobzirni tvorac ,,kriterijuma“ za uvećavanje svoje teritorije. To otimanje traje do danas.
A te 1844. godine Crna Gora je bila politički i vojno nezavisna, što Šumadija nije bila, iako će Cetinje čekati još 34 godine da na Berlinskom kongresu dobije kraljevstvo. Kako to da se crnogorskim Srbima u 19. veku nije zbilo – kao što se to zbilo sa šumadijskim, da se proglase za matične zaštitnike srpstva?
Da jesu, da li bi sada Crna Gora bila veća?
TEŽAK PROPUST
Čudno je to da Milatović nije u svoj program posete Srbiji uneo posetu nijednom kulturnom društvu Crnogoraca u Srbiji i Vojvodini?
Nije otišao da poseti nijedno uspešno privatno preduzeće koje vode potomci doseljenih Crnogoraca. Nije u Vojvodini otišao ni u jedno selo potomaka crnogorskih kolonista da ih pita šta im je potrebno za obnovu nošnji, instrumenata za folklor i lopti za fudbalski klub. Nije ih pitao da li bi pozdravili da za njihovu zadrugu donese ugovor o narudžbi brašna, zejtina, šećera i vina za državne robne rezerve Crne Gore i za najveći crnogorski trgovački lanac u turističkoj sezoni. I da im sve to ponudi po višim cenama od cena beogradskih monopolista i time pokaže ko je crnogorski patriota.
Nikakav prekršaj ne bi tu Milatović počinio. Mađarska, recimo, daje svojim zemljacima u Vojvodini agrarne subvencije nezavisno od Beograda, i ovaj ćuti.
Mora. Čik da vikne na Orbana i zabrani da se vojvođanski Mađari izjašnjavaju kao Mađari!
I ovako Beograd ne može u Evropsku uniju jer nije zatvorio nijedno pristupajuće poglavlje, i nikako mu nije potrebna Mađarska za protivnika. A Beograd je sto puta dalji od Brisela od Crne Gore. I Podgorica to ne koristi da tamo požuri, jer bi odande lakše dovela u pitanje nacionalnu politiku Beograda prema Crnogorcima.
Ne verujemo? Imajmo u vidu da Evropska unija ne želi da prekoredno primi u svoje članstvo Ukrajinu uprkos svojoj ogromnoj podršci njenoj nezavisnosti i hrabrosti Zelenskog. Zašto Brisel još neće Ukrajinu? Neće je, između ostalog, i zbog toga što Venecijanska komisija upućuje krupne nedoumice oko nacionalne i jezičke politike Kijeva prema svom stanovništvu koje govori ruskim jezikom – svejedno što su milioni Ukrajinaca nasilno rusifikovani.
Šta ako Venecijanska komisija napadne i Srbiju zbog negacije crnogorskog jezika i nacije u njoj? Zašto to Podgorica propušta da razmotri?
NEŠTO SE MOŽE
I šta ako Crna Gora dopuni Zakon o javnim nabavkama i opunomoći Vladu da kupuje agrarne proizvode od dijaspore za državne rezerve po svojim višim cenama od unutrašnjih u tim državama?
Recimo, od onih u Srbiji. I šta ako cetinjski parlament donese budžetsku odluku o subvencijama crnogorskoj agrarnoj i drugoj dijaspori u Srbiji i Vojvodini – i bilo kojoj drugoj svojoj dijaspori u okruženju? Zar Crna Gora nije matična za svoj narod? Kako Srbija može u Crnoj Gori da gradi Srpsku kuću, a Crna Gora ne može u Srbiji da gradi crnogorsku?
Ko god bude budući premijer crnogorske vlade, možda bi bilo dobro da se seti da u svojoj prvoj poseti Beogradu odnese narudžbene trgovačke ugovore crnogorskim preduzećima i farmerima. I videćemo kako će se tamo, malo po malo, po gradovima i selima zavijoriti i crnogorska zastava. Neće tada popis stanovništa 2032. godine doneti iste ishode kao i ovaj od 2022. godine.
MAROVIĆ NIJE NAJVEĆA BRIGA
Nemojmo samo zbog Marovića u Beograd. Idimo tamo svom narodu, domu njegovom, na prag njegov stanimo.
Možda mi politiku shvatamo nepopravljivo na tradicionalan način, ali se nećemo olako odreći pravila svih vekova: ko na tebe krvlju – i ti na njega isto tako; a ko tebe ljubi – ljubi i ti njega, i ljubi još strasnije od njega .
A ŠTO JE MILATOVIĆ UČINIO
Predsednik Milatović je u Beogradu otišao na noge patrijarhu Porfiriju Periću i spustio se u kriptu sa telesnim ostacima Lazara Hrebeljanovića u vračarskoj crkvi Svetom Savi. Milatović možda još ne shvata da Crkva nikada ne učestvuje u ekvivalentnoj razmeni. Ona uvek uzme više nego što da.
Pre više od tri nedelje dobila je iz budžetske rezerve Vlade Srbije preko četiri miliona eura za nove dodatne dekoracije i zahvate u vračarskom hramu. Nikada Vlada Srbije nije objavila izveštaj o svojoj kontroli potrošenog novca u Srpskoj pravoslavnoj crkvi.
Pretpostavljamo da Milatović nije obećao da će i Crna Gora dati svoj prilog za ovaj hram. Ali popovi to očekuju. Zauzvrat, oni će da se mole Bogu da nebesa u Crnoj Gori podaju narodu pravednu pro-beogradsku vladu. Njihova najrasprostranjenija roba je – molitva. Popovi je imaju više od smokava u Crnoj Gori. Molitva je zaista i najstarija kripto-valuta na svetu. Njena privilegija je da joj kurs nije na berzi, određuje ga Crkva.
Neka se črnorisci što duže mole, jer je i to bolje nego da govore Crnogorcima kojih su sve oni identiteta. Ali neka i Milatović za to vreme postane predsednik svih Crnogoraca i počne da se obraća celom svom narodu, umesto što u podzemlju vračarske kripte u Beogradu traga za crnogorskim rajem.
