izvor: Oslobođenje
Branko Kukić, pisac i izdavač
Dosljedan u tome da samo čovjek koji nema strah od mišljenja može biti slobodan, Kukić istrajno principijelno i beskompromisno ocjenjuje uzroke i posljedice dugotrajnog srpskog tumaranja kroz vrijeme
Pisac i izdavač knjiga. Ovako će, lakonski, sebe i svoj profesionalni opus uvek opisati Branko Kukić. A svako iole upućen u našu kulturnu i društvenu stvarnost iza tog skromnog predstavljanja zna da stoje Kukićevi zavidni uspesi, kako u spisateljskom, umetničkom rukopisu tako i u izdavačkim poduhvatima koji se više decenija superiorno izdvajaju svojim upornim i dostojanstvenim neodustajanjem od ključnih etičkih i estetskih bitnosti.
GOMILA S PRAVOM GLASA
Branko Kukić (Jelen Do, 1950) pokretač je i urednik časopisa za književnost, umetnost i kulturu Gradac iz Čačka i istoimene izdavačke kuće gde je osnovao niz edicija koje su danas, zajedno sa časopisom, stekle ugled kultnih izdanja za čiju je prepoznatljivu grafičku opremu više nego zaslužan jedan od naših najboljih grafičara, nedavno preminuli Mile Grozdanić. I časopis i izdavačka kuća Gradac posvećeni su pokušaju da se “prevaziđe provincijalan način mišljenja” jer, “put u budućnost mora biti zasnovan na afirmaciji najboljih, najdobronamernijih i najumnijih, a to će se dogoditi samo onda kada se uspostavi hijerarhija vrednosti, na kojoj se temelji čitava kulturna istorija čovečanstva”.
Pored priznanja za izdavaštvo, Branko Kukić je dobitnik i nagrada za svoje pesništvo i eseje. Među njima je Vitez poziva, kao i najnovija, Regionalna nagrada za medije Ranko Munitić iz Trogira – priznanje Trepetalo. Dosledan u tome da samo čovek koji nema strah od mišljenja može biti slobodan čovek, Branko Kukić i u ovom intervjuu istrajno principijelno i beskompromisno ocenjuje uzroke i posledice dugotrajnog srpskog tumaranja kroz vreme. Sve do danas.
U EDICIJI ALEF OBJAVILI STE JEDAN PRILOG ZA PROUČAVANJE SRPSKOG NACIONALNOG KARAKTERA SLOBODANA JOVANOVIĆA (PRVOBITNO ŠTAMPAN 1964), U KOJEM SE JOVANOVIĆ ZALAŽE ZA USPOSTAVLJANJE KULTURNOG OBRASCA SRPSKOG NARODA. A TOG OBRASCA JOŠ NEMA?
– Na početku ću izreći jednu jeres – sve ovo što se ovde događa proizveo je ovaj narod. Upravo o tome govori i Slobodan Jovanović. Kukati na ovu vlast i na vlasti pre ove je – kukumavčenje. Zašto? Zato što ovu vlast – i bilo koju ovdašnju vlast – ne biraju pametni pojedinci, nego gomila kojoj je dato pravo glasa. Tačno je da gomila ima pravo glasa u skoro svakoj državi na svetu – što nije pogrešno, jer nije ni gomila u svakoj državi ista. U sređenim kulturnim državama, sa velikom kulturnom tradicijom, sa razvijenim parlamentarizmom, događa se da se i levi i desni približe vlasti, ali izgube i jedni i drugi, pa kad “poskupi plin”, onda su svi isti – izgubili su, na primer, mogućnost da obezbede da bi glasači zagrejali sobe u kojima žive. Uprkos tome, da li mislite da će zbog toga propasti te velike i napredne zemlje? Nije isključeno. Ali ako one propadnu – propašće civilizacija. Hoću da kažem da je današnje stanje na planeti – civilizacijsko pitanje, a ne pitanje, recimo, Zapadnog Balkana. On je davno propao, sad se prišivaju zakrpe. Nema više ni Sokrata ni Platona, ni Euripida ni Sofokla. Slavne lađe leže na dnu mora.
U INFLACIJI NEZNANJA I NEODGOVORNOSTI ZA IZGOVORENU REČ KULTURNI OBRAZAC DOĐE KAO DRŽAVNO-DRUŠTVENI NEPRIJATELJ?
– Slobodan Jovanović spada u red ljudi koji su imali pametne ideje, ali ovaj narod nije imao ni interesovanja, ni znanja da shvati šta je on hteo da kaže. U Srbiji poslednjih 220 godina – ako vreme računamo od 1804, kad je stvorena kakva-takva država – živi jedan “divlji narod”, koji se i danas ponaša kao što se ponašao nekad, samo što ima lepše odelo, mobilni, stan u centru grada ili neomalterisanu kuću u prigradskom naselju. O toj psihologiji “prigradskog naselja” davno su pisali i Jovan Cvijić, i Jovan Skerlić, Milan Piroćanac, Vladimir Velmar Janković, Ivo Andrić, Vladimir Dvorniković, a da vam ne govorim o Dositeju, Steriji ili Radoju Domanoviću. Ovde pašićevsko licemerje i muvanje, koji su dugo trajali, vaspitavalo je većinu političara kroz decenije starog hohštaplerskog učenja: “Kad može miš u flašu, može sve”, ne razmišljajući da “ne može miš iz flaše”. Za vreme koje pominjem mnoge stvari su se promenile. Ali na te promene su uticali pre svega ratovi koje je Srbija vodila ili je u njima učestvovala, a najviše ekstremne i lažne ideologije. U suštini, promene te vrste nisu promenile karakter naroda. Ratovali su više-manje bez razloga, ubijali su se, mrzeli, i dan-danas zazirući jedni od drugih. I na kraju ništa nisu dobili, hvalili su se da su kao neki politički mangaši, a u stvari su totalni gubitnici! Problem Srba jeste što su oni umišljeni autoriteti, koji sami sebe cene, a okolni svet se smeje našoj gluposti i naivnosti. Takvim odnosom u savremenoj Evropi niko nema izgleda za napredak i iskrenu saradnju. Jedna od naših osobina – o kojoj su govorili oni koje smo pomenuli – jeste neiskrenost.
Naći svoj kulturni obrazac nije jednostavno kad se nalazite između evropskih kulturnih naroda, naroda sa svojim izgrađenim vrednostima, a vi dolazite “s koca i konopca” u centar velikih zbivanja. I to treba imati u vidu kad se govori o srpskoj istoriji. Metafora za taj “slučaj Srbija” je roman “Seobe” Miloša Crnjanskog – Srbi nisu u stanju da se snađu u ovom svetu: iz jedne propasti i beznađa uvek idu u drugu propast i beznađe. Dakle, sve se to događa i danas, sve se kreće “od nemila do nedraga”. I ovi mladi koji odlaze, ne odlaze oni samo zbog novca nego većina njih oseća strašnu teskobu. Razmišljajmo ponekad i o intuiciji. Hoću da kažem da mnogi ljudi slute da ovde neće biti promene u smislu da se stigne današnji svet. Osim ako svet ne propadne, i on u svojoj ludosti i licemerju.
KULTURNI OBRAZAC KAO DA JE ZAMENILA CRKVA. ŠTA BI DANAS, KADA JE SPC POSTAO NAJVAŽNIJA POLUGA VLASTI, REKLI DOSITEJ I SLOBODAN JOVANOVIĆ?
– U srpskoj kulturi Crkva ima posebno mesto. Ko je pažljivo čitao srpsku srednjovekovnu književnost i ko je upoznat sa slikarstvom, muzikom i arhitekturom toga doba, shvatiće značaj ljudi koji su bili neposredno vezani za Crkvu. To je ostalo kao vrednost jednog naroda. Imam utisak da je umetnost – ako se to tada tako zvalo – bila ona duhovna strana po kojoj smo danas poznati u Evropi. Ako se setite da je Krleža u više prilika govorio o istočnojadranskoj kulturi, imajući pri tom u vidu i naše srednjovekovno slikarstvo i arhitekturu, ističući njihov značaj za evropsku kulturu, shvatićete da je to sve bilo uglavnom vezano za Crkvu, uostalom kao i u drugim delovima Evrope. I sve to uz prisustvo bogumilske jeretičke Crkve i njenih stećaka na našim prostorima i našu tzv. narodnu umetnost koja je ovde ili zaboravljena, ili pogrešno tumačena, pa je spala na Mare vezilje, folklorne stereotipe, “pevanje i pucanje”. Onda se ponovo Crkva vratila u javnost, ali najviše iz državno-političkih razloga, a najmanje iz duhovnih i moralnih. Zbog toga ova današnja Crkva nije ona nekadašnja Crkva, nego je ona više slepa pred grešnim ljudima i još grešnijim pojavama, nije podrška svakodnevnom životu, što ne bi bilo loše ako je to briga za spasenje, bez obzira na to da li ono stvarno postoji ili je uteha u prolaznom životu. Danas se – kad je reč, na primer, o književnosti – preuveličavaju dela koja pišu neki polupismeni, ostrašćeni i zaneseni pripadnici Crkve, koji su skloni da iz svoje prepotentnosti sude onima koji su istinski umetnici. Imam utisak da se Crkva sve češće i sve čvršće pogrešno vezuje za vlast i politiku. Današnja vlast je uglavnom nemoralna, primitivna i neodgovorna, a prolazna. Vlast nikad nije bila sposobna da shvati da su kultura i nacija povezani, ali da je kultura vođa, a ne parada. Zbog toga danas ponovo treba proučiti Dositeja – pre svega zbog otrežnjenja. Ali ja se bojim da će se ona Krležina pijana noć nastaviti do ko zna koje zore.
KAKO OBJAŠNJAVATE SRPSKE INTELEKTUALCE I UNIVERZITETSKE PROFESORE KOJI UČESTVUJU U APSURDNIM LITIJAMA ZA SPAS SRBIJE OD PARADE PONOSA?
– Pitanje homoseksualizma, lezbejstva, alkohola i droge, prostitucije, kriminala, silovanja, pedofilije, sodomije, podvodača oba pola, korupcije, bankarstva kao otimačine i orobljavanja naroda – to su planetarna pitanja. Protiv toga je bitka izgubljena, jer ona strana koja treba da se protiv toga bori – isto to manje-više radi, samo krijući i perfidno. Tražiti savet kako se protiv svega toga boriti, to bi isto bilo kao tražiti istinu od lažova. Negde sam pročitao da je nemački car Friedrich (ne znam koji broj, neki od njih) rekao (ne rekao, nego naredio!) da pošten svet nema posle devet uveče šta da traži na ulici, osim lopova i kurvi. Danas se svet promenio, pa kurve ne izlaze iz kuća, nego imaju svoju kancelariju. Meni lično danas ništa nije nonsens. Pre ću, recimo, da podržim sva prava za prostitutke, jer one za mnoge završavaju korisne terapeutsko-oslobađajuće posliće. Dakle, sve u svoje vreme. Kao i u Raju.
U SVOM “DNEVNIKU” ŽIVOJIN PAVLOVIĆ JE NAPISAO: “ODUVEK SU KOD NAS, U RATNIM PRILIKAMA, PROTUVE, PROBISVETI I UBOJICE PROGLAŠAVANI HEROJIMA. ODUVEK. OD KARAĐORĐA I HAJDUK VELJKA, DO ARKANA I GIŠKE”. DA U SRPSKOJ ISTORIJI NIJE BILO ČOJSTVA, ČOVEK BI SE UPITAO KAKAV JE TO NAROD KOJI SLAVI RATNE ZLOČINCE I UBICE?
– Živojin Pavlović bio je od onih retkih ljudi koji su realnost shvatali i prikazivali najdirektnije – prosto kao realnost. Njegove filmove i knjige su proglasili za crnjake. Međutim, on je među prvima koji je tu temu realnosti pretvorio u umetnost. To je uspeo, recimo, i Vidosav Stevanović. Ideolozi svih fela u datim okolnostima umislili su da se od takve realnosti može stvoriti Rajsko naselje. Folerska posla. Ali nije to samo naš sindrom. Stradao je i Victor Hugo. Sećate li se sudbine Bore Stankovića, koji je zbog kritike “protuva, probisveta i ubojica” omrznut u našoj ondašnjoj javnosti i došao do prosjačkog štapa, setite se govora u Skupštini poslanika Jovana Skerlića, sećate li se Radoja Domanovića i njegovih metafora o srpskoj vlasti, o kosovskom mitu i slepom Vođi? Najpismeniji i umom najhrabriji Srbi su uvek bili stradalnici. Njihov je teret bila ludost srpskog naroda, koji je uvek išao – kao uostalom i ovi stradalnici koje sam pomenuo – iz negde u nigde, samo zbog suprotnih namera. Bora Stanković je pisao o liferantima, zlikovcima, o derištadima koja su se provodila, muvala, tamburala, lumpovala i jebuckala dok su se drugi, ta seoska balavurdija najviše, lomatali preko albanskih gudura, kalakurnicâ i grčko-kajmakčalanskih proboja frontova. A kad su se oni preživeli vratili svome jadnom domu, zatekli su ono o čemu je mnogo godina kasnije govorio Živojin Pavlović. Ti su rađali i podizali ove današnje. Sve se to uglavnom događalo po pravilima bezočnosti, ludila i pokvarenluka. Sve je to u romanu “Nišči lepo da ružnije ne može biti” opisao Vidosav Stevanović.
OBJAVILI STE I KNJIGU “ZALUDNA MISTRIJA” BOGDANA BOGDANOVIĆA, KOJI JE POSLE OSME SEDNICE CKSKS-A OTVORENIM PISMOM UKAZAO NA PRETEĆI NACIONALIZAM, “LIDERE POLUTANE” I “ŽESTOKO PREPOLITIZIRANU POLUINTELIGENCIJU”. ONI SU I DANAS TU?
– Bogdan Bogdanović bio je čovek posebnog kova. Njegovu knjigu “Zaludna mistrija” sam objavio, jer je on bio primer čoveka koji je posvećen umetnosti, uprkos tome što se sticajem nesrećnih okolnosti, ali dobrih namera upetljao u politiku. Ali je časno iz nje izašao i otišao da završi svoj život tamo negde u tuđini. Ali sva njegova dela – i knjige koje je napisao i spomenici koje je izgradio – odraz su u suštini jednog velikog umetnika. Sve što je Bogdan Bogdanović uradio ostaće u našoj vrhunskoj kulturi. Knjige koje je napisao su različite od drugih koje su napisane na našem jeziku. Njegove ideje su odrazi radoznalih ljudi. A njegova prva knjiga “Mali urbanizam” je primer kako se u bilo kom gradu, na bilo kom mestu, u bilo koje vreme može sagraditi intimni prostor, mala pjaca od nekoliko kvadrata, gde ćeš naći mir da odmoriš svoju napaćenu i umornu dušu. Vlasti grade građevine monstrume, a čovek beži u svoje malo kupatilo, da barem malo bude sam, da se u gomili ne otuđi od samog sebe.
NE TAKO DAVNO, U SANU STE GOVORILI DA JE KRIZA KULTURE UVEK I KRIZA DRUŠTVA. S OBZIROM NA STANJE U KULTURI, DA LI JE TO REČ O PERMANENTNOJ KRIZI DRUŠTVA?
– Ovde kod nas nije nikad uspostavljena država kao sistem razumevanja i sklada. Mi smo u brzom vozu koji je postavljen na pogrešan kolosek, putnici ne znaju gde putuju, a vozovođa je, ne stajući, proleteo kroz stanicu. O tome sam otprilike govorio u SANU, govoreći i o našoj kulturi. Kasnije sam čuo da su me napadali zbog moga mišljenja. Ali mi je pružila ruku Isidora Žebeljan. U knjizi u kojoj su objavljene sve te govorancije pročitao sam da su na istom skupu slično govorili kompozitorka Ivana Stefanović i pisac Milovan Danojlić. A meni je bilo milo što je na taj skup došao da me čuje Puriša Đorđević. Bilo je to kao na filmu.
OBRNIMO PERSPEKTIVU O VLASTI KOJA MANIPULIŠE NARODOM: DA LI JE, EVO, VEĆ TRI DECENIJE, NAROD TAJ KOJI TRAŽI BAŠ OVAKVU VLAST?
– Iz knjiga onih koje smo pomenuli, videli smo da ovdašnji narod “ne zna gde udara”. Sve se može sažeti u onu priču Radoja Domanovića o onom slepcu koji je – proglasivši se za Vođu – doveo onu rulju u onu jarugu. Suluda je podudarnost da se neki praznik – ne znam koji, a niko ne zna – proslavlja u nekoj Marićevića jaruzi.
JEDAN BROJ ČASOPISA GRADAC POSVEĆEN JE ODGOVORNOSTI INTELEKTUALACA. ZAŠTO INTELEKTUALCI PRED OSIONOM VLASTI SAGINJU GLAVE I SLUŽE JOJ? GDE SU ČAST I POŠTENJE U TAKVOM NEDOBU?
– Sa intelektualcima nikad ništa nije bilo jasno. U savremenom svetu intelektualci su ucenjeni jer ih vlast plaća da svoje mišljenje podešavaju prema interesu vlasti, za apanažu i napredovanju i u službi. O tome je razgovetno govorio Noam Chomsky u broju Gradca koji pominjete.
SUKOB PAMETI I LUDILA
Kod nas većina intelektualaca (takozvana elita) pred svakom vlašću unapred skida gaće, ne pitajući za cenu. Reč je o neprestanom svlačenju i oblačenju. Ovde intelektualci najviše vremena provode u svlačionici.
U ALEFU SU SE NAŠLE I “DIJAGNOZE DRUŠTVA I VREMENA” VLADIMIRA DVORNIKOVIĆA. VAŽE LI ONE I DANAS?
– Vladimir Dvorniković je jedan od najboljih psihijatara – naglašavam, psihijatara – našeg mentaliteta i društva, jer je u svojoj knjizi “Karakterologija Jugoslovena” objasnio psihičke, društvene i stvaralačke karakteristike naroda Zapadnog Balkana od Poreča do Ohrida. Njihove dobre i loše osobine su u potpunoj suprotnosti – to je sukob pameti i ludila. To je za umetnost odlično, ali za praktičan život pogubno. Dvorniković je dokazao da narodi sa ovog područja često rade “u korist svoje štete”. Oni su istovremenu u dnu svoje duše prefinjeni, ali ispod toga gori neka neobjašnjiva vatra od koje se sve usija do pucanja – sve što stvore može odmah da nestane, da se strovali i da donese zlo.
PORED S. JOVANOVIĆA I V. DVORNIKOVIĆA, OBJAVILI STE I DELO MILANA BUDIMIRA “MI BALKANCI”?
– Tu knjigu sam objavio iz posebnih razloga. Reč je o naučniku – koji je ovde zaboravljen (a bio je profesor Filozofskog fakulteta i član SANU). Dokazao je da je Balkan značajno uticao na formiranje evropske kulture, kao što je i govorio zašto mi, Balkanci, danas gotovo da nemamo mesto u toj kulturi. Od Budimira se danas može mnogo naučiti. Ali naši đaci su ili na raspustu ili na nekoj žurki.
USKORO ĆE DVE DECENIJE OD UBISTVA ZORANA ĐINĐIĆA. JEDAN TABLOID NAJAVLJUJE OBJAVLJIVANJE DELOVA IZ KNJIGE NJEGOVOG UBICE IZ ZATVORA. KAKO NA TO GLEDATE?
– Zoran Đinđić je upravo žrtva gorepomenutog mentaliteta. Bio je duhovno snažan čovek, oštar u glavi, ali imam utisak da nije dovoljno čitao one koje sam pominjao. Okupio je oko sebe dosta folera i polovnih ljudi. Nije se setio Saint-Justa, koji je rekao da onaj koji revoluciju ne dovrši do kraja, kopa sebi grob. Đinđić je ovde bio usamljen čovek, a za njim je išla svita masovnih profitera. Nije ovde reč o zločincu (on je osuđen), nego o narodu. Nisu ona braća robijaši ubili knjaza Mihaila Obrenovića – oni su bili ispostava mentaliteta ovog naroda. Razmislite o tome.
