Za Antenu M piše: Jakov Daković
U najljepšim danima djetinjstva, u Herceg Novom, Andrićevom i mom gradu, baba bi me nekad poslala u konobu u kojoj se čuvalo ulje, sir, masline i ostalo, kako to već biva u primorskim mjestima.
To bi za nevolju obično bivalo pred večeru,dakle u sumrak, a ja sam vjerovao da u konobi ima duhova. Uz to, trebalo je proći kroz veoma dugačak i mračan hodnik da bi se došlo do nje. Problem sam riješio tako što sam zamišljao da sam i sam duh – rječnikom psihoanalize, to je bila klasična dječja kontrafobična magija. Jer i za magiju važi ono što je Erwin Rommel rekao o ratu – to je djelovanje uprkos strahu, kontrafobija, prelazak iz pasivnosti u aktivnost.
E vidite sad – jedna trivijalna vijest, da su i neki odbornici suverenističkih partija glasali za tzv. “slavu grada” Nikšića učinila je da mnogi samozvani čuvari sekularizma dobiju ako ne fobiju ono svakako napad žuči. Da budem iskren, da nisam slučajno naletio na “Plač Jeremijin” ne bih ni znao kako je ko glasao niti bi me to mnogo zanimalo. Ne zato što sam ravnodušan prema klerikalizaciji Crne Gore nego zato što sam te bitke davno vodio pa mi ovo sad u neku ruku dođe kao deja vu.
Moglo bi se reći da sam ja prva žrtva litija koje su tada doduše postojale samo kao opskurni lokalni nikšićki kult. Krajem devedesetih sam, naime, bio prinuđen da napustim fakultet jer za ljubitelja Alistera Kroulija nije bilo nimalo bezopasno boraviti u sredini gdje vladaju fanovi Nikolaja Velimirovića. Tad su to bili gradski marginalci, neki i bivši zavisnici od heroina kojima se pravoslavlje učinilo kao nekakva luka spasa. Devedesete su to, ko ne pamti, ne zna. Tad su svi htjeli u manastir! I rok pjevači i studenti filozofije i mlade glumice sa FDU, i taksisti i konobari. Neki bogme i otišli .
I karijeru napravili, do episkopskog čina se uzdigli, iako su mnogo više mogli dati u matematici Uglavnom, nisam pravio dramu od toga.U krajnjem, u biografiji mi može stajati da sam “izbačen s fakulteta zbog naprednih ideja”. Šta fali? Koji autor ne bi to poželio? Sem toga, postoji i jedna srećna okolnost u svemu tome – s obzirom na ondašnje čudne prilike na katedri za filozofiju opremljen sam u neku ruku i teološkim obrazovanjem, što mi je vrlo korisno u raznim polemikama. Da li bih ja ikad glasao za taj predlog? Ne. Da li mi je jasno zašto su suverenisti glasali za tu glupost? Apsolutno ne. Ali, iskreno, toliko sam toga preturio preko glave da me jednostavno nije briga. Takvo nešto mi ne može upropastiti dan. Imam svoj mir, i ne dam ga nikome.
Već je dovoljno loše kada pisac koji je uz to i kolumnista počne pisati isključivo o politici. Kako ja to vidim, ljepota kolumne leži baš u tome što je to slobodna forma i što danas mogu pisati o Kantu a sjutra o Stivenu Kingu. Kolumna ne služi da se u njoj izlivaju frustracije i mesijanski kompleksi, da se citiraju sopstvena samoispunjavajuća proročanstva a iznad svega ne da se kritikuje, opsesivno, jedna partija, a da pritom ne želiš zasukati rukave i ući u taj brlog. Nezadovoljan si? Znaš bolje? Izvoli, kandiduj se na izborima. Kraj priče.
Žuč je ono što opažam, mnogo žuči i to nije dobro. Pisac mora da ima hladnu glavu koliko god strastveno bio posvećen nekoj ideji. Njemu pisanje mora biti cilj a ne sredstvo za cilj! Ili sam ja nešto pogrešno shvatio?
Njegoš bi, ako niste znali, u pauzi između dva genocida ponešto i napisao. Pa je tako ostala ona riječ:
“Sve se moglo to ljepše kazati”.
Zato ću i ja biti blaži nego što bi trebalo pa ću reći ovako: čovjek može da oboli od tumora ali isto tako i od apstrakcija, od viška teorije, od sarkazma. Može da oboli od pasivne agresije. Ne bi stoga bilo loše da se pojedini, pazeći na svoje zdravlje i mir duševni za neko vrijeme okanu pisanja o politici i vrate svojoj prvoj ljubavi, šta ja znam, alternativnom kantriju recimo. No depression! Selektivni inhibitori serotonina takođe mnogo mogu pomoći da čovjek razbistri glavu. Ne mogu vam dovoljno jasno predočiti koliko je opasno kad neko čija riječ ima težinu projektuje svoje unutrašnje crnilo na društvo. To jest imala je nekad težinu, baš davno (quod quid erat esse) ali Ljubo Filipović i dobar dio javnosti vjeruje da još uvijek ima.
Kad sam neraspoložen, nikad ne pišem. Zlatno pravilo! Umjesto toga, imam naviku da odem na lokalno groblje. Nema boljeg mjesta za meditaciju, čitaoce, iako se možda vaš instruktor “joge” neće složiti. Kako sve postaje lako kad se misli na smrt! Nema moćnije misli od one da nas jednom neće biti.
Šta rekoh – jednom; ne, budistička meditacija, kad se pravilno upražnjava dovodi nas do uvida da konstantno živimo u ništavilu. Uglavnom, zaobilazim novije spomenike i tražim one stare, zarasle u bršljan i puzavice, na koje niko ne obraća pažnju niti ih obilazi. Najdraži mi je jedan prosvjetni savjetnik iz Zetske Banovine. Zamišljam da je, dok je imao fizičko tijelo, bio strah i trepet za ondašnje profesore baš kao onaj Gogoljev revizor.
Blagi su dani, bar se tako veli, pa zaista ne razumijem otkud toliko toksičnosti u nama. Svi pričaju o potrebi jedinstva suverenista a u praksi sve čine da do tog jedinstva ne dođe. Podsjeća li vas ovo na nešto? Da, i naši protivnici su nesložni što mi očito ne umijemo da iskoristimo. Kad već pomenuh “Revizora” hajde da i završim u tom stilu. Već je dovoljno loše, našto još i lomiti stolice? Ili glavu. Tako ne pomažeš društvu a tebi će biti samo gore.
