Priredio: Vladimir Jovanović
Slučaj masakra srpske žandarmerije nad porodicom Zvicer nije usamljen. U selu Rokoči u Cucama žandarmi su 25. aprila 1923. pobili: troje đece komite Petra Zvicera, zatim njegovu suprugu Zagorku (23), brata mu Vidaka (13) i sestru Planu (20), te majku Anđu (60), a od posljedica je umrla i baba Đurđa. Nema podataka da je iko zbog toga adekvatno suđen.
Četiri i po godine docnije, 28. oktobra 1927, sličan i takođe nekažnjen zločin se odigrao u Vasojevićima, na Trešnjeviku, sada teritoriji Opštine Andrijevica — na starome drumu Andrijevica-Mateševo-Podgorica.
Ovo krvoproliće nad familijom istoriografija ili savremena publcistika ne pominju, iako su podaci onomad javno objavljeni; one podatke koje sam uspio pronaći, sada ću objaviti…
Ubistvo cijele porodice u Vasojevićima, te svakojaka zlopaćenja tamošnjega naroda pod srpskom žandarmerijom s jeseni i početkom zime 1927, izazvaju burnu reakciju čak i multimilionera Puniše Račića (1886-1944).
Račić je rodom iz Vasojevića, a davnašnji agent Srbije u bjekstvu — za doba Knjaževine Crne Gore, zbog terorizma, pravosnažno osuđen u Kolašinu 1909. na smrt. U Solunu 1917. svjedočio protiv grupe srpskih oficira „Crna ruka” oko Dragutina-Apisa Dimitrijevića koji su osuđeni na smrt. Nakon 1918. enormno se bogati. Rukovodilac četničkih udruženja. Poslanik s liste Narodne radikalne stranke na parlamentarnim izborima 11. septembra 1927, koji su čak i za Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca održani u ekstremno neregularnim uslovima policijskoga i žandarskoga nasilja.
U povodu krvoprolića u Vasojevićima s kraja oktobra 1927. — ali i raseljavanjâ čitavih sela i svakojakih represalija nad tamošnjim življem od strane žandarmerije — Račić grmi kroz dio srpske štampe, pod naslovima; „Nezadovoljstvo crnogorskih radikala” i „G. Puniša Račić optužuje zetske policijske vlasti”. On samohvalisavo konfabulira da se, biva, „sve te mere primenjuju nad ovim narodom zbog toga što se glasalo za poslanika Punišu Račića”.
Račić proziva Vidoja J. Mišovića, rodom iz Srbije (Čajetina), advokata iz Beograda, koji je, naveli su, 1919. godine bio „zastupnik Vladinog Poverenika za Crnu Goru”, te „dobro poznaje crnogorske prilike”.
Mišovića su 1. oktobra 1927. — četiri neđelje prije masakra na Trešnjeviku — postavili iz Beograda na Cetinje za velikoga župana Zetske oblasti s ingerencijama upotrebe žandarmerije i policije. U to vrijeme premijer i ministar unutrašnjih poslova u Beogradu je Velimir-Velja Vukićević, iz radikalske frakcije suparničke Račiću.
List „Vreme” iz Srbije od 24. decembra 1927. na naslovnici objavljuje da im je „radikalni poslanik g. Puniša Račić dao sinoć ovu izjavu”:
„Otkad je postavljen za zetskog velikog župana g. Mišović, BEZAKONJA policijskih vlasti u Vasojevićima prevršila su svaku meru. Prilikom hvatanja odmetnika JEGLIĆA nastradala je od žandarma ČITAVA JEDNA FAMILIJA iako je sâm narod pomagao vlastima da toga odmetnika ubiju. Tom prilikom nastradale su i NEVINE ŽENE I DECA”.
U pitanju je pogreška, tipfeler. Ne radi se o „Jegliću”, nego o Jeliću. To je komita GAVRILO JELIĆ, koji je 28. oktobra 1927. ubijen od žandarma na Trešnjeviku. Račić to, svakako, dobro zna, jer su Račići ogranak Jelića, bratstva iz Slatine u Vasojevićima.
„Zbog nekog drugog odmetnika kokošara, koji nema na duši nikakvog zločina, a osim toga krije se van Vasojevića”, nastavlja Račić, „primenjene su u ovom kraju drakonske mere. ČITAVA SU SELA RASELJENA i po najgorem vremenu oterana sa svojih ognjišta. Čitave familije, sa svojom stokom, izložene su GLADI i SMRTI na ovu i inače zlu godinu, kada vlada nikakve pomoći nije dala tome kraju”.
„Ja sam se rešio da o ovoj stvari uputim interpelaciju Predsedniku Vlade i da tražim hitan odgovor u Skupštini. Obratio sam se i Crvenom krstu za pomoć ovom interniranom narodu. Potražio sam od prvaka iz svoga sreza detaljnije podatke, pa ću prema tome rešiti šta ću dalje preduzeti”, poručio je Račić.
„Vreme” je tada pisalo da se „kod crnogorskih radikala pojavljuje veliko nezadovoljstvo sa policijskim režimom u celoj Zetskoj oblasti”, te da „spremaju predstavku ministru unutrašnjih dela g. Velji Vukićeviću, u kojoj oštro osuđuju postupke policijskih vlasti, a naročito velikog župana g. Mišovića, u toj oblasti.
„Optužuju čak policijske vlasti i zbog nekih UBISTAVA NEDUŽNIH LJUDI I ŽENA”, prenosi „Vreme”. „Traže od ministra da povede najstrožiju istragu, inače prete da će preduzeti korake protiv ovakvih postupaka i učiniti za to odgovornim sâmog ministra”.
No, sve je ispalo bura u čaši vode. Račića i društvo mu „crnogorskih radikala” brzo su pronašli načina da primire. Tačno pola godine docnije, Račić će pobiti i izranjavati hrvatske poslanike u beogradskome parlamentu, što će rezultirati i otvorenim uvođenjem diktature Karađorđevića. Dotad mjestimično tolerisana propitivanja i pokušaji da se krvavi zločini vlasti rasvijetle — makar i na marginama javnosti i bezizgledni za sankcionisanje u normalnom sudskom postupku — ukidaju se. Masakr porodice s kraja oktobra 1927. na Trešnjeviku pašće zaborav…
Na području Vasojevića, na kojem je u doba okupacije Austro-Ugarske predvođen đeneralom Radomirom Vešovićem iznikao najmasovniji komitski pokret, pukla je prva puška i po okupaciji Kraljevine Crne Gore od strane Srbije, čak i prije tzv. podgoričke skupštine i Božićnoga ustanka — komita Milonja Mimović, rodom iz Kralja, ubio je 21. oktobra 1918. u Barama Kraljskim učitelja Obrena Radunovića, lokalnoga pristašu i propagatora „ujedinjenja”.
I Gavrilo-Gavro Jelić jedan je od vasojevićkih veterana-komita još iz austrougarske okupacije. Pod okupacijom Srbije nastavlja borbu Za pravo, čast, slobodu i nezavisnost Crne Gore.
Ta Jelićeva borba je potrajala u rasponu od devet godina, s pauzom kada je bio ranjen i uhapšen, suđen i osuđen na vječitu robiju, pa mu kaznu preinačili na 20 godina robije, ali 1923. iz zatvorske bolnice na Cetinju spektakularno bježi na slobodu da bi — kako stoji u jednom izvještaju — naredne „četiri godine krstario po klancima i gudurama crnogorskih planina”…
Antena M
